Ionske veze su vrsta elektrostatičke veze između dva atoma koja je slabija od kovalentnih veza, ali obično jača od vodikovih veza ili van der Waalsove sile, koja drži vodu za sebe. Nastaju od međusobnog privlačenja iona. Tipični sudionici ionske veze su metal i nemetal, kao što su natrij i klor. Natrij i klor se kombiniraju kako bi se stvorila tipična ionski vezana molekula, natrijev klorid ili obična kuhinjska sol.
Ionske veze mogu se objasniti pomoću teorije orbitala elektrona. Svaki atom ima broj orbitala elektrona jednak ili veći od jedne. Svaka orbitala ima maksimalnu granicu elektrona, nakon čega se stvara nova orbitala. Broj orbitala u elementima koje poznajemo kreće se od jedne za vodik ili helij, do šest, sedam ili osam za veće molekule s atomskim brojem većim od urana.
Elektronske orbitale “žele” imati maksimalan broj elektrona. Tada su u najnižem ili najstabilnijem energetskom stanju. Kada atom kojem nedostaje samo jedan elektron na svojoj gornjoj orbitali dođe u kontakt s atomom koji ima samo jedan elektron u svojoj gornjoj orbitali, “željni” atom “ukrade” elektron drugom atomu, stabilizirajući tako njegovu orbitu. Posljedica je da sada ima jedan elektron više nego protona, što ga čini negativno nabijenim. “Žrtva” ukradenog elektrona shodno tome dobiva pozitivan naboj. U elektromagnetskoj teoriji suprotnosti se privlače, pa su atomi prisiljeni visjeti jedni oko drugih dok ih, recimo, toplina ne razbije. To su ionske veze.
Budući da se orbitale elektrona malo preklapaju u ionskim vezama, smatra se da su slabo kovalentne ili povezane zajedničkim elektronima. Najjače veze su visoko kovalentne, s elektronskim ljuskama koje se međusobno duboko preklapaju. Dijamant je primjer. Atomska razlika između ionskih i kovalentnih veza je ono što čini točku taljenja dijamanta toliko višom od one kamene soli. Ponekad je elektronska razlika između iona u ionskim vezama veća od jedan. Što je veća razlika u električnim polarnostima, to je veza jača.
Potapanjem u vodu obično se ionski vezani materijal toliko otapa da se otapa. Molekularna priroda ionskih vezanih materijala također ih čini sklonim slaganju u kristale. Oni su užasni vodiči struje, osim ako se rastale ili suspendiraju u otopini.